Информационо-комуникационе технологије (ИКТ) су скуп технолошких алата и ресурса за комуникацију, стварање, дистрибуирање, чување и управљање информацијама и у данашње време треба да заузму значајно место у настави. Најтеже питање које се поставља наставницима је како да буду најсврсисходније искоришћене. Ако некритички користимо ИКТ у учионици, верујем да можемо да направимо више штете него користи. Један од модела који ми је посебно драг, односи се на проверу пре примене - пре него што употребимо ИКТ на часу треба да проверимо следеће:
(детаљније објашњење на сајту Катарине Алексић https://sites.google.com/site/katarinaaleksic/ucene/samr-model)
Наравно да се временом мој однос о начину употребе и могућностима ИКТ-а у учионици мењао, да се доста тога разликовало од генерације до генерације, па нешто што је био одличан алат и приступ у раду једној генерацији показао се као неинспиративан некој другој генерацији. Чувена Блумова таксономија је актуелна и у овој области, па може да послужи као показатељ где смо, чему да тежимо да употреба ИКТ-а има свој прави смисао. Не само технологија ради технологије.
У сваком случају, моји почеци су биле једноставне презентације (иако су ми тада одузимале доста времена да их направим) које сам углавном користила у главном делу часа. Касније сам презентације чешће користила у уводном делу часа - да започнем причу, поставим проблем или у завршном делу часа да поновим са ученицима оно о чему смо причали на часу. Временом су ученици показивали жељу да сами креирају презентације, самостално или у групи и радили су веома успешно. Ту се онда створио простор за нова сазнања: требало је упутити ученике како да на најбољи начин презентују садржај, колико текста је довољно и потребно имати на једном слајду, какве слике поставити и како организовати слајдове. Више није било примарно како направити презентацију - то су деца врло брзо научила, већ како да буде квалитетна. Ту се онда наилази на кључни проблем (бар га ја тако видим), а то је немогућност ученика да препознају кључне речи, да направе сиже, да организују информације и одаберу оне релевантне. Следили су упитници и нека врста тестирања онлајн, па неуспели покушаји онлајн сарадње на неком пројекту. У тим пројектима су били бројни разлози неуспеха: ученици нису имали кући приступ интернету а у школи не постоји слободан термин када могу да ураде задатке у дигиталном кабинету или је интернет веза лоша, немају одговарајуће програмске пакете кући и сл.
Једна од успешних, а једноставних активности је реализована школске 2017/а8. године и укључивала је мобилне телефоне и апликацију за читање QR кодова. Нама је послужила у уводном делу часа, за ''загревање'' и досадну причу о редоследу рачунских операција. Ученици су по мањим групама решавали изразе, а тачно решени изрази су их водили до следећег корака и на крају, назад до учионице.
Креирала сам неке сајтове да омогућим ученицима да уче мало другачије, да погледају материјале које сам ја одабрала или припремила да могу да код куће користе и нешто сем уџбеника. Морам да признам, да одазив и даље није задовољавајући.
Један од таквих сајтова је Ниш у мом оку, где сам за ученике трећег разреда лекције о рељефу представила и онлајн, а на крају области чекало их је такмичење тј. квиз о Нишу где су учествовали сви ученици трећег разреда.
Очекујем да се ипак нешто значајно промени у наредном периоду (можда већ следеће године) када као изборни предмет у трећем разреду имамо од играчке до рачунара.
Радује ме што се креће са употребом ИКТ-а од првог кроз модел пројектне наставе и са опремањем учионица и школа.
